Oduvek sam volela klasičnu muziku, zato što predstavlja jedan vid savršenstva koje postoji i neguje se već vekovima. Kroz moje školovanje u muzičkoj školi, učenje o istoriji muzike i otkrivanje novih kompozitora i dela, rodila se još veća ljubav prema klasičnoj vokalnoj, instrumentalnoj i vokalno-instrumentalnoj muzici.
Slušanje klasične muzike stvara jedan divan osećaj. Ali kada je sami izvodite, tj. stvarate, to stvara jedan osećaj koji ne može da se poredi ni sa čim drugim. U delo koje izvodite unesete i svoju ličnost, osećanja i emocije i tako stvorite muziku i istaknete svu lepotu u njoj.
Zato sam izuzetno počastvovana što pevam u horu moje škole - muzičke škole "Isidor Bajić". Svaki koncert koji smo do sada izveli je bio nadahnut veličanstvenošću. Tog trenutka kada zapevamo, stotine naših duša se stapa u jednu, u jedan sklad. Tome bi se najviše zahvalili našem dirigentu - profesorici Tamari Adamov Petijević, koja svojom velikom voljom i ogromnim uloženim trudom uspeva svaki put da nas, od srednjoškolaca koji piskaraju note i vežbaju instrumente, pretvori u ozbiljne izvođače koji u sebi nose jednu dozu profesionalnosti.
Sinoć smo, naime, održali u Sinagogi fenomenalan koncert sa orkestrom naše škole, koji je takođe izuzetan. Tema koncerta je bila "Značajne godišnjice", a pored toga i godišnjica od osnivanja naše škole. U repertoaru su se nalazila dela Šuberta, Čajkovskog, Rahmanjinova, Verdija, Konjovića i Mocarta.
Na mene je najveći utisak ostavila vokalno-instrumentalna izvedba dva stava iz Mocartovog Requiem-a - Lacrimosa i Hostias. To je nešto što je zaista za pamćenje. Toliki je uticaj ostavilo na mene, da su me, na kraju koncerta, emocije savladale. Ako biste me pitali, ponovila bih jučerašnji događaj još jednom, samo da osetim tu čar, taj sklad i energiju koji su sve vreme bili prisutni.
A evo i kako smo zvučali:
translation to English:
Slušanje klasične muzike stvara jedan divan osećaj. Ali kada je sami izvodite, tj. stvarate, to stvara jedan osećaj koji ne može da se poredi ni sa čim drugim. U delo koje izvodite unesete i svoju ličnost, osećanja i emocije i tako stvorite muziku i istaknete svu lepotu u njoj.
Zato sam izuzetno počastvovana što pevam u horu moje škole - muzičke škole "Isidor Bajić". Svaki koncert koji smo do sada izveli je bio nadahnut veličanstvenošću. Tog trenutka kada zapevamo, stotine naših duša se stapa u jednu, u jedan sklad. Tome bi se najviše zahvalili našem dirigentu - profesorici Tamari Adamov Petijević, koja svojom velikom voljom i ogromnim uloženim trudom uspeva svaki put da nas, od srednjoškolaca koji piskaraju note i vežbaju instrumente, pretvori u ozbiljne izvođače koji u sebi nose jednu dozu profesionalnosti.
Sinoć smo, naime, održali u Sinagogi fenomenalan koncert sa orkestrom naše škole, koji je takođe izuzetan. Tema koncerta je bila "Značajne godišnjice", a pored toga i godišnjica od osnivanja naše škole. U repertoaru su se nalazila dela Šuberta, Čajkovskog, Rahmanjinova, Verdija, Konjovića i Mocarta.
Na mene je najveći utisak ostavila vokalno-instrumentalna izvedba dva stava iz Mocartovog Requiem-a - Lacrimosa i Hostias. To je nešto što je zaista za pamćenje. Toliki je uticaj ostavilo na mene, da su me, na kraju koncerta, emocije savladale. Ako biste me pitali, ponovila bih jučerašnji događaj još jednom, samo da osetim tu čar, taj sklad i energiju koji su sve vreme bili prisutni.
A evo i kako smo zvučali:
Po treći put već slušam ovaj snimak i idalje sam pod ogromnim utiskom. Sa nestrpljenjem iščekujem sledeću školsku godinu, kada će nam profesorka uručiti nove partiture novih dela koja ćemo izvesti na narednom koncertu! Za ovako nešto, zaista se vredi baviti ovim zanimanjem i nimalo se ne kajem što sam izabrala ovaj poziv.
translation to English:
